U senci poretka

Neka vas piščeva duhovitost, živopisni karakteri, vrcavi dijalozi i višestruki obrti ne zavaraju. Postoji, čini se oduvek, mit o napretku čoveka i društva koje on stvara i menja. Mit o dobru i zlu koji se nadgornjavaju i bore za prevlast u tim promenama. Pa i uverenje u to da se, kad čovek svede račune za svog života ili za nekoliko generacija, nekakva mera i ravnoteža uvek postižu. No, nije čovek biće nikakve ravnoteže. Pre – posrtanja. Sklon padu, čim se, ma i na tren, uspravi. U romanima Milka Štimca jedan poredak počeo je da gubi ravnotežu prividno daleko. Još u Minhenu, 1938. godine. Sporazumom sila koje su se zavaravale kako svojim potpisima čuvaju krhku ravnotežu sveta koji se dve decenije ranije survao u ambis sopstvene pohlepe. Drugi, revolucionarni, oktobra 1944. godine i, konačno, kvazidemokratski, 2008. godine. I stari i novi junaci, kao i njihovi potomci, a svi defiluju u istom prostoru – luksuznom stanu na Terazijama – deo su iste intrige. O menici bez pokrića. Ali, pričuvajte se. Koliko god Štimčev roman bio vrsno kriminalističko štivo, u njemu se ne traga za ubicom. Traga se za saučesnicima. (Predrag Marković)